Tihi borac

Svima vam se dešavalo da vam preskače CD. Pogotovo u kolima, kada vam je jedina alternativa radio. Starijima se događalo i da im se zamota kaseta i počne da zavija. Ne poznajem ni jednog starog zapadnjačkog buržuja, da ga pitam da li mu je u mladosti preskakala singlica (vinil) u kadilaku. Samo, nisam siguran da li vam se ikada dešavalo da vam preskače – radio!

Kad mi je radio prvi put "preskočio", mislio sam da je u pitanju uređaj, ali sam odmah potom konstatovao da se to dešava samo na jednoj radio stanici. Neću reći na kojoj, jer tihi borac za pravdu i savršeno uređenje sistema nikad javno ne upire prstom. Valjda sam ja onaj koji umesto da ruši loše složenu kulu karata, dodaje nove karte i lepi ih Oho lepkom, nadajući se da će one nastaviti da levitiraju i kad se sve ispod njih raspadne. Da li sam ponosan na sebe zbog toga? Nisam…

Da se vratimo na radio. U toku je bio direktan prenos koncerta jednog od najvećih domaćih pevača. Prelazeći prazan Brankov most, u kolima sa otvorenim prozorom, na jedno uvo čujem živ zvuk sa samog koncerta, koji je bio na Ušću. Upućeni znaju da zvuk kasni neki broj milisekundi, a taj broj je proporcionalan mojoj udaljenosti od samog razglasa. Na drugo uvo čujem zvuk iz radija, koji prvo ide skoro sinhronizovano sa živim zvukom, pa onda bukvalno preskoči, i kasni za njim po pola stiha, a onda ponovo preskoči, i "ide" malo ispred živog zvuka! I tako svakih nekoliko sekundi! U početku me to zabavljalo. A onda je počela pesma koju sam iskreno voleo još od malih nogu. Tada je već počelo da me nervira. Tada sam se setio da na koncert i tako nisam hteo da idem samo da bih čuo nekoliko pesama. Radio sam isključio, a CD nisam uključio jer je laser pokvaren, pa preskače…Tišina.

Šta li uzrokuje to radio-preskakanje. Možda se to događa zbog repetitora uništenih tokom bombardovanja. Mada i to je moglo biti rešeno za 12 godina. A možda i nije…

A mozda bi kao audioinženjer koji iole ceni svoju diplomu trebalo da znam sta je zapravo uzrok. A možda i ne bi…

Pozdrav svim mojim prijateljima i kolegama koji su svirali na tom koncertu, super ste zvučali.

Boćanje u vis

Šta se dešava kada muzičari odluče da se bave nečim za šta nisu predodređeni mentalno i fizički?
Pa, uglavnom nešto nepredviđeno, ali i kreativno.
Krenuli smo jednog lepog letnjeg predvečerja na Adu, na fudbal/košarku.
Moj brat, zvaćemo ga u priči Mladen, drugar-kolega, zvaćemo ga Vesko, i moja malenkost (ili veličanstvo, ako bi se sprdali na račun nekih mojih atributa).
Ostali još nisu stigli. Basketaru smo imali ozbiljnu."Isprsili" smo se za nju jedno tri "crvene".
Fudbalsku loptu nismo imali, ali na ulazu na Adu dva predstavnika romske populacije drže štand na kojem prodaju lopte slabijeg kvaliteta,
poreklom verovatno iz siromašnije kineske pokrajine - Blok 70. Ili 45. Ne poznajem dobro geografiju Kine...
Kupili smo manje lošu fudbalsku loptu za 500 RSD. Od radosti kad ugledam loptu (kao kuče štap) uzeo sam je u ruke, krenuo ka najbližoj zelenoj površini i snažno je degažirao. I visoko. Na Adi očigledno postoji jako staro drveće. I visoko. Lopta je ostala na drvetu.Visoko! Bez preterivanja, petnaestak metara.
Nije bilo teoretske šanse da je dohvatimo. Što zbog naše konstitucije,
što zbog činjenice da je najniža grana bila barem 6 metara iznad nas. Prva ideja je bila da košarkaškom loptom izbacimo fudbalsku i srećni odemo da se bavimo sportom. Ono čega nismo bili svesni je da smo se sportom već uveliko bavili!
Nova disciplina.
Neka degenerisana vrsta boćanja u vis.Izbaci drugu loptu sa grane tako da ti prva ne ostane na njoj. Kome ostane na krošnji, kupuje (kod Cige) novu.

Novi sport bi na taj način postao jako privlačan i kockarima i kladioničarima ali i drugim zanatlijama, jer je velika lova već u samoj igri.
Da se vratimo na priču. Ja sam pokušavao da izbacim loptu. Posle mog trećeg pokušaja, Mladen je već kukao:"Sad je na mene red!!"
Onda je stigao Vesko.Tada smo ustanovili pravila:kao u kuglanju,svako ima po dva pokušaja.Uživali smo koristeći mišiće,za koje nismo
znali da postoje,jer je ta grupa mišića nepravedno zapostavljena u procesu nošenja muzičkih instrumenata.
Sve dok na grani nije ostala i skupocena košarkaska lopta! Mojom krivicom! Ulozi se dižu! Igra postaje zanimljivija!
Ciga je umirao od smeha (zadovoljno trljajući ruke). Rekoh:"Šta se smeješ, pomozi nam!". Ogovorio je da može da nam pozajmi još jednu
loptu, ali ako i ona ostane na drvetu, moraćemo da je platimo.

Vesko kaže: "Ma bre,sad ću da se zaletim kolima u drvo, odmah ce popadati
obe lopte!". Cigina starija koleginica je to ozbiljno shvatila: "Nemoj siinee, ne daj Bože, pa valjda ti je kola važnija od lopte!" - akcentom koji svi jako dobro poznajemo.
Poštujući njen sud o tržišnoj ekonomiji, Vesko je odlučio da ipak uzme loptu.
Pošto se već izveštio u boćanju u vis, nisu mu bila potrebna ni dozvoljena dva pokušaja da i treća lopta ostane na drvetu.
Onda smo shvatili da je taj hazarderski pristup životu loš za naš duh, već podvrgnut iskušenjima treće smene. Odlučili smo da prekinemo, dok nismo ostali u potpunosti bez uloga (žetona, čipova, kako želite). Razočarana publika koja se okupila u tih pola sata, napokon se razišla. Još ne znaju da su prisustvovali istorijskom događaju, osnivanju nove sportske discipline! 

Kupili smo za ostatak para jedinu preostalu fudbalsku loptu. Odigrali fudbal.

Pri odlasku kući, osećao sam se kao da mi ipak nešto nedostaje, mislio sam da je u pitanju moja voljena basketara.
Iz trećeg pokusaja, i poslednja lopta je ostala na grani! Ironično,ali tek sam se tada osetio ispunjeno!
Bilans - dve vrste sporta, četiri izgubljene lopte.
Nadali smo se da će naš novi sport zaživeti, ali plašim se da mu čovečanstvo još uvek nije doraslo. Kada sam posle par dana naišao, nijedne lopte na granama više nije bilo.
Da li ih je oduvala oluja koja je pogodila grad u međuvremenu?
Da li je mozda boćanje u vis ipak zaživelo pa je nepoznati pobednik odneo sve?
A možda su samo iskusni trgovci imali jako visoke merdevine, koje su strateški skrivali od nas...

Prodavac semenki

U vreme kada negativno zračenje vreba iza svakog ugla; u levom džepu nosimo jedan mobilni, u desnom drugi, a u krilu laptop, normalno je rutinski proveriti da li je broj spermatozoida iznad minimuma, da li naš tim radi kako treba, da li proizvodi dovoljno semenki? Nije da sam imao neki poseban razlog, samo rutinski... Rutinski, kažem!
Bio sam požrtvovan, tri dana sam apstinirao svesrdno.  Da li da se hvalim da sam imao dosta iskušenja?...Neću.

Došao sam rano ujutro u ambulantu, spreman da se pokažem u pravom svetlu. E, moj problem je što sam u životu gledao puu-u-u-no stranih serija, pogotovo humorističnih, tipa COUPLING. To me je navelo da očekujem zanimljiv razvoj događaja, kao npr. prostorija sa televizorom i odgovarajućim filmom, ili barem izbor časopisa (film TRULA ČULA).
U surovoj realnosti, uručena mi je plastična čašica sa poklopcem i ljutito pokazan pravac kojim sam i krenuo.
Jadni naivko, i dalje se optimistično nadao da ga iza tih vrata čeka nešto zanimljivo.
Umesto toga, iza vrata je bio jedan od prljavijih, smrdljivijih toaleta, konkurent za medalju u ligi toaleta Beogradskih klubova subotom u 4 ujutro! Ušao sam u jednu od dve kabine, trudeći se da ne dodirnem ni jedan od prljavih zidova, što je problem u januaru, ako na sebi imate jaknu, džemper i ranac sa kojim se ni u snu ne rastajete. Prvih deset minuta sam proveo u pokušajima da taj svoj kontingent okačim na kvaku od vrata kabine, a da pritom ne padne na pod, ne dodiruje pod, a po mogućnosti ni sama vrata...
Kad sam napokon bio spreman da počnem, neko je ušao u kabinu do moje. Ne, nisu počeli uzdasi. U stvari, jesu, ali ne te vrste koje ste pomislili, nego oni koji prate zvuke jedne od jačih dijareja i oslobađanja gasova koje ste imali prilike da slušate u poslednje vreme. Kako "raditi" u tim uslovima? Pa, nikako. Samo i dalje držati nos zapušen (kao i od trenutka kad ste ušli).
Kad je osoba posle desetak minuta napokon otišla, nisam bio ni približno u raspoloženju u kojem sam bio samo dvadeset minuta pre toga, ali ipak čvrsto rešen da ova epizoda mora napokon da se svrši!
 E, svi znate da posle višednevne apsolutne apstinencije distribucija semenki traje izmedju tri i tri-i-po sekunde! Ovde je, nažalost, trajala izmedju sto godina i beskonačnosti (barem sam se ja tako osećao). Kada sam ipak uspeo dostići cilj, obukao sam se, ponosno noseći čašu napunjenu više od polovine.
Očigledno se skupilo dosta repromaterijala za vreme godišnjeg odmora.
Izašao sam iz toaleta, krenuo ka šalteru, i u trenutku spuštanja čašice na sto medicinske sestre, pored mene je prošao neki mladić, koji je u istoj takvoj čašici nosio urin...
Oblio me je hladan znoj! Mislim da se vreme zaustavilo u toj sekundi. Pocrveneo sam (krv se podigla odozdo prema licu)! Da li je možda trebalo da i ja dam urin umesto sperme??!! Ma ne, pa nisam baš toliko lud!... Ali ko bi znao lekarima, sve polovično kažu... A još i taj latinski, od kojeg jedino znam "Penis bonux, pax in domus", a ni to nije gramatični ispravno!!a ni pravopisno!!!!Aaaaaaa!!!! Jaoj, sad kad me pita: "Šta je, bre, ovo?? Kako te nije sramota da se ovako zavitlavaš sa nama?!".
  Ipak, samo je uzela čašu.
Uhhhh! Olakšanje!!
Koliko neprijatnosti u kratkom  t - intervalu.
Izbegavajte da dajete spermu... Ili je dajte rutinski pa se naviknite... Kako god!